Želimir Bašić, "život između stativa"

Narod kaže: „Golmani su kao vino! Što stariji, to bolji!“. Da li postoji ljubitelj fudbala u Sremu, pa i „malo šire“ da nije čuo sa Želimira Bašića – Bašketa (41) !? Između stativa je više od dve i po decenije.

Priča kreće: - Počeo sam u Sremcu iz Dobrinaca – počinje Baške – Švercovali su me protiv Jadrana, kao petnaestogodišnjaka. Gledali su me ljudi iz Slovena i ubrzo prelazim kod čuvenog Duška Sredića, u kadetsku ekipu. U to vreme, Sloven je bio stabilan trećeligaš. Prelaskom u omladince, počinjem raditi i sa seniorima i tada počinje moja saradnja sa Đorđem Vujakovićem – Đulom, legendarnim trenerom golmana. Sa nepunih 18 godina, debitujem za prvi tim na prvenstvenoj utakmici u Odžacima, gde me „u vatru baca“ Živko Budimirović – Buda. Bio sam najmlađi golman u Trećoj ligi. U tim godinama odlazim par puta u Obilić i Zvezdaru na treninge. Na žalost, ne uspevam ostati. Tada sam počeo shvatati kako kod nas fudbal funkcioniše i šta znače „tatiti i mamini sinovi!“. Posle Slovena pravim veliku grešku, jer između poziva Zemuna, Srema, Novog Sada, Čerlareva, biram Inđiju i to, prvenstveno, zbog, danas pokojnog, Milana Đuričića. Đuričić ubrzo napušta Inđiju i sledećih godinu dana bili su mi najgori, ne samo u sportskoj karijeri, već i u životu. Nižu se klubovi, poćinje i lutanje: Prvi maj, povratak u Sloven, rumsko Jedinstvo. Konačno, dolazim u Donji Srem, gde, ispostaviće se, doživljavam najlepše trenutke. Na moje insistiranje, klub angažuje Đorđa Vujakovića, te se nastavlja naša saradnja. Ulazimo, vrlo brzo, u Vojvođansku ligu. Nezaboravna je utakmica baraža, na pećinačkoj Suvači, protiv Dinama iz Pančeva za ulazak u Treću ligu. Nikada se kasnije nije ponovila tolika posećenost publike, pa ni u Super ligi.

Sledeća „golmanska epizoda“ je Švedska.

- Sa Goranom Cvetkovićem odlazim u Švedsku – nastavlja Želimir Bašič - Cvetković je bio golman Rada, Novog Pazara, Big Bula… Svojevremeno je bio i u stručnom štabu Ljubinka Drulovića, kada su omladinci Srbije osvojili Prvenstvo Evrope. Sa Cvetkovićem sam bio u Konjasporu, klubu turskih iseljenika. Ulazimo u Četvrtu ligu, gde nas preuzima turski klub Karabukspor. Trenirao sam i u Đurgadenu. Vraćam se, zatim, u Srbiju , tačnije, na poziv u Donji Srem, koji je bio drugoligaš. Bio sam u najboljim godinama. Na žalost, doživljavam, najblaže rečeno, razočarenje od nekih ljudi, koji su tada vodili klub. Razočaran svima što sem doživeo u klubu, još jednom se vraćam u Sloven. Dokazivao sam se i u šimanovačkom Hajduku, Mladosti iz Buđanovaca…

  Bašić je drugu godinu u Poletu iz Novih Karlovaca.

- Svaki klub gde sam za sobom cenim i poštujem – ističe Baške - Nigde za sobom nisam zatvorio vrata! Ovo što doživljavam u Poletu, najlepše mi je u dosadašnjoj karijeri: toliko poštovanja, pozitivne energije… Ružnu reč nisam čuo u svlačionici između igrača, ili na tribinama. Mladi poštuju starije, stariji mlade. Čini mi se da predsednik kluba Dušan Starac, i kada spava, misli o Poletu.

Recept za dugovečnost?

- Samo rad – tvrdi Baške – Kada mi bude teško da se sagnem i vežem pertle, tada ću završiti karijeru!

Svoje prebogato iskustvo, Želimir Bašić želi da prenese mladima.

- U dogovoru sa Milošem Gmizićem, aktuelnim predsednikom Donjeg Srema, pokrenuo sam „Školu golmana“ – nastavlja Bašić – Imao sam čast i privilegiju da sarađujem sa Čedom Matićem, Vladom Jocićem, Dušanom Sredićem, Petrom Stolićem, Mišom Bogunovićem, Milošem Popovićem, Đorđem Vujakovićem, Petrom Jeftićem…Od njih sam „krao zanat“.

Upoznao je Bašić mnogo ljudi iz sveta sporta, razvio neraskidiva prijateljstva na „sve četiri strane sveta!“ Jedino za čim žali je što sa „svojim Donjim Sremom nije „osetio miris“ Super lige.