Izmiču poslednji sati 2019. godine. Fudbalski savez Srbije je za najboljeg trenera, ma koliko to bilo simbolično, s pravom proglasio, Sinišu Mihajlovića, trenera italijanske Bolonje, neprevaziđenog fudbalskog ratnika. Mihajlović je jedinstven po mnogo čemu, pa i u borbi sa najvećom životnom bitkom, prezire sažaljenje i kad mu čelična suza sama padne iz oka. Bio je i ostao večiti pobednik. 

Još jedan trener je obeležio 2019. i prethodne 2-3 godine. U pitanju je Aleksandar Veselinović, aktuelni trener Čukaričkog, a pre toga Spartaka iz Subotice i Vojvodine. Pod njegovom komandom Čukarički zimuje na četvrtom mestu, odmah iza Crvene zvezde, Partizana i Vojvodine, "velike trojke" srpskog fudbala. Uspeo je da pobedi Partizan, Radnički iz Niša, hit prvenstva TSC iz Bačke Topole, svoj nekadašnji klub Spartak iz Subotice, sa Vojvodinom da odigra 0:0...

Sve su to reference koje su upalile i lampice na crveno-beloj strani Topčiderskog brda, da je Aleksandar Veselinović, zamalo postao i trener Crvene zvezde, o čemu nije mogao ni sanjati kad se iz malog sela Golubić, kraj Knina, otisnuo u daleki fudbalski svet. Ovom treneru od znanja, stila i manira, niko ništa nije poklonio, za sve se sam izborio. 

Veselinović je dugo pekao svoj zanat, gotovo čitavu jednu deceniju radio sa decom i omladinskim uzrastom, dok su drugi treneri veštački preskakali razrede i nestajali. Trenersku karijeru u Srbiji je počeo u malenom Futogu kraj Novog Sada, ne birajući ni mesto ni vreme gde će trenirati decu. Na grbavom igralištu, između zgrada ili stabala. Svugde sam ga zaticao, ponekad se sudarajući i sukobljavajući se u istom radnom prostoru. Eh, da je više nas! 

Autor: Svetozar Čiča