Kada mi je Dušan Vejnović poslao rukopis svog prvog romana Jako i nikome (Književna radionica Rašić, 2014), bio sam nemalo iznenađen. Ne zbog toga što je u pitanju sjajna knjiga (Vejnović je i pre ovoga pisao sjajnu poeziju i prozu), već zbog činjenice da se konačno desilo: jedan od nas je uspeo da se u nekoj od svojih knjiga pozabavi fudbalom, a godina je 2014, tako sam tada mislio.

Vejnovićeva knjiga je nastala u zemlji koja ima sve manje veze s fudbalom kakav smo nekada znali, pa i s fudbalom uopšte. Dugovi, klubovi na umoru, propala infrastruktura, nasilje, nacionalni tim kog bi svaka evropska reprezentacija poželela za protivnika - osim Andore i Gibraltara, ako je za utehu. Više se navijača okupi na internet portalima nakon nekog od epskih, ali sve više poslovičnih, poraza srpskog fudbala, nego što ih je moguće prebrojati na utakmicama. Društvo mrtvih pesnika, pročitao sam negde ovih dana.

Vejnovićev junak nije jedan od nas, bar tako na početku izgleda. On kreće iz Kameruna u poteru za slavom i svetskom karijerom, uveren da će ga sreća, znanje, upornost i brzina, pre svega, dovesti do cilja kome stremi. Valter Benjamin, tako se Vejnovićev junak zove, imenjak je čuvenog nemačkog filozofa čiji se životni put tragično završio, što nagoveštava epilog romana Jako i nikome. Na putu osobađanja iz užasa afričkog siromaštva, Valter, koji sam priča priču o sebi na neverovatno upečatljiv način, prolazi kroz goglotu drugoligaškog evropskog fudbala. Njegove stanice su Francuska, Ukrajina i Poljska, i za svaku od njih Valter misli da je ona posle koje sledi pravi angažman, onaj po čijem okončanju ništa više neće biti isto.

Na putu koji prelazi, Valter se upoznaje s ružnim licem savremenog svetskog fudbala, oličenim u eksploataciji tek stasalih mladića, surovosti, korupciji, modernim vidovima trgovine ljudima. Njegovi saputnici su podmukli i proračunati menadžeri, igrači iz najegzotičnijih krajeva sveta čije su se karijere završile pre no što su počele, poluobučeni treneri nesposobni da donesu bilo kakvu odluku bez odobrenja sumnjivih tipova koji klubovima upravljaju zainteresovani isključivo za pitanja brzog bogaćenja na račun zdravlja i života nemoćnih igrača. Čitav kontekst u kom se Valterova drama odigrava ispunjen je prizorima sa stadiona koje sve manje posećuju istinski navijači, a na kojima sve više dolazi do različitih udruživanja političkog i kriminalnog tipa. U tom svetu ne pitaju za Valterovu brzinu, probojnost ili sposobnost da se nađe na pravom mestu u pravo vreme - to je carstvo dirigovanih utakmica, nameštanja rezultata, sastavljanja timova po meri najuticajnijih kladionica i menadžerskih agencija. Tu se ne čeka na oporavak povređenih igrača, ne poštoju se ugovorne klauzule, ne prosperiraju najbolji, niti ima nagrade za najpošteniji odnos prema dresu. To nije svet fudbala i sporta, ili se fudbal promenio do neprepoznatljivosti, onako kako o njemu često govori Ivan Ergić. To nije mesto na kom Valter Benjamin, napadač iz Kameruna, može da ostvari bilo šta za sebe, nema Lige šampiona niti dresa reprezentacije. To je put na čijem se kraju nalazi Bačvanska Mitrovica.

Kada stigne u drugoligaški klub iz izmišljene vojvođanske zabiti, Valter Benjamin postaje jedan od nas, mada je to, da budemo pošteni, sve vreme i bio. Znaju to dobro svi oni naši klinci koji su, umesto na Enfildu ili Meaci, završili u Kini, Gruziji i Kazahstanu. Ili legendarnoj Super ligi Srbije, bila ona Jelen ili ne. Vejnović svog junaka dovodi u Bačvansku Mitrovicu, a odatle nema dalje. Zarobljen u drugoligaškom košmaru, lišen zdravlja, perspektive i svake nade, Valter Benjamin pokušava da shvati kako mu se desilo to što mu se desilo, kako to da je postao žrtva onog „čudnog dodavanja“ iz kultnog komentara Zvonka Mihajlovskog, katapultiran iz svoje domovine jako i nikome, bez sreće, novca i sigurnosti, bez prilike da pokaže sve ono što je nekada umeo i u šta je duboko verovao.

Kažem, iznenadio me Vejnovićev roman, čekao sam našu verziju Stadionske groznice, ili bar pristojan navijački zapis kakvo je Zaletanje Engleza Kolina Vorda, a dobio sam više od toga, sumornu sliku o istinskom fudbalu, onom koji se igra po gašenju reflektora, kada navijači napuste tribine ostavljajući igrače poput Vejnovićevog Benjamina da se bore sa stoglavim aždajama kojima fudbal i sport nikada nisu bili na pameti. Jako i nikome je opasna knjiga, teška kao novembarski popodnevni prenos „prave prvenstvene“ srpske prvoligaške utakmice; kiša, blatnjave livade po kojima se vuku nevoljni igrači, tu i tamo poneki zaluđenik koji ne želi da veruje kako je sve odavno propalo. Ovo je knjiga posvećena takvima, svima nama koji još uvek posedujemo godišnje karte svojih klubova, odlazimo na stadionske ruševine makar da bismo se sećali boljih vremena. Knjiga za „prijatelje fudbala“ i one koji vole dobru književnost. Zbog toga, ne navijajte iz fotelje, u njoj čitajte Vejnovićev roman.

Srđan Srdić