Uvek smo bili kontraši, pa ni sport nije izuzetak. Umesto Ahilove pete, kao sav normalan svet, mi smo imali Ahilovo srce, koje je na tlu Grčke 1995. godine neprestano kucalo u pobedničkom ritmu.

Prvo su košarkaši zaseli na Olimp "starog kontinenta", pratili su ih odbojkaši, doduše s nešto nižim pulsom, pa su kući doneli evropsku "bronzu", a poslednji stih naše Ilijade ispisali su fudbaleri. Priznajem, onaj koji se brzo zaboravi, ali ostaje trajno zabeležen.

Došli smo u goste, a pokazali manire negostoljubivog domaćina. Fudbal je to, između brata i Bruta razlika je u prepolovljenoj vlasi stogodišnjaka.

A, Saša Ćurčić u to vreme mladić u najboljim godinama. I za ženidbu i za fudbal. Malo više za ovo drugo.

U prvih 45 minuta najviše su se naradili časovnici - interni, na ruci sudije Ormandžijeva i javni - vidljiv na semaforu. Toliko je uzbuđenja viđeno u igri. Tek u završnom poluvremenu se neko setio da je u pitanju fudbalski susret, a tako nešto bez pogodaka liči na udvarača s buketom bajatih piroški u ruci.

Đani je, ipak, pravi džentlmen, pa je u 55. minutu vodeći dobijenu loptu nekoliko metara unapred odmerio onako kako je Versaći radio sa odelima, uputivši sa 17-18 metara neodbranjivi udarac u gornji desni ugao za radost gostujućeg tima - 0:1.

Povratnik u izabrani tim SRJ Predrag Mijatović je vodio jato "slepih mševa", ali mu je na krilima ostalo prašine koja ga je sprečila da iskoristi dobru priliku za uvećanje vođstva "plavih", a let na listu strelaca propustili su takođe Dejo Savićević i Savo Milošević.

Vezni red Jugoslovena bez Dragana Stojkovića Piksija znao je da bude "nevezni nered", što se osećalo i na ovom meču, mada u pobedu nije sumnjao. Niko ko je čuo za Sava Miloševića. Može jednom da promaši, dvaput da ne iskoristi šansu, međutim, treći put uvek on pomaže. Isto kao i Bog.

Dejan Petković je centrirao sleva, a ko bi se usudio da upropasti ono što spremi Rambo? Svestan te činjenice Milošević je glavom iz blizine "upucao" mrežu za sigurnu pobedu naših ljubimaca - 0:2 i kraj borbe kad joj vreme nije.

Otišli smo u goste praznih šaka, vratili se punih. Kad znamo.

Autor: Dragan Stojić