Dragan Džajić, maestro bez violine..., ali pre toga putokaz kroz malu – veliku istoriju i čoveka i fudbalske umetnosti.

Kao planetarna igra fudbal je milion puta dokazao da sve što se broji, sabira, oduzima ili množi ima kraj, a sve što se meri doživljajem, a overava pečatom utiska, nikad ne prolazi; o tome svedoči i južnoamerički sajt „La Villa del Gol“ koji je sastavio idealan tim Evrope kroz celu jednu deceniju, sa Džajićem na levom krilu. Uz „Džaju nacionale“, preostala desetorica za fudbalsku večnost su: Zof, Fogts, Bekenbauer, Širea, Krol, Neskens, Brajtner, Krojf, Kigan i Miler.

Ovo je drugo, u vremenki malom periodu, veliko priznanje Draganu Džajiću, nakon što je biran među izabranim u idealan tim Evrope svih vremena, uz Bugara Hristu Stojičkova, jedini sa Balkana.

Opet, iz druge vizure, nedavno na Korzici navijači Bastije, pa i ljubitelji fudbala cele „pete republike“, nas balkance, ovakve kakvi jesmo, još jednom su podučili, hteli mi to priznati ili ne, da se svi ljudi, i mali i veliki, i znani i neznani, ocenjuju prema dostignućima i svojim ostvarenjima, a ne po trenutnim titulama i istim takvim zaslugama. Gde bi nas tek odvela „Džajina“ genijalnost znanja i stručnosti u stvaranju velike Zvezde koja je 1991.godine pokorila Evropu i celu planetu...

Zbog svega toga, „Džaja nacionale“ ostaje simbol fudbalske umetnosti, ponos Zvezde i majke Srbije. Da nije bilo njega, i drugih fudbalskih i sportskih velemajstora, ovaj sluđeni svet bio bi još siromašniji do nivoa bezvrednosti, pogotovo među Srbima kod kojih su oduvek kolektivni i lični identitet bili suprostavljeni.

Od srca, bravo Dragane Džajiću!