Brane Oblak - foto: lična arhiva

Nekadašnji prvotimac Olimpije, Hajduka, Šalkea 04, Bajerna Minhen i reprezentacije Jugoslavije Branko Oblak bio je u svoje vreme jedini "oblak" nad fudbalskom zemljom iz koga su stizale lepe akcije, driblinzi , brojne asistencije i važni golovi. Zvanično je najbolji fudbaler Slovenije u minulom veku, ali pamti se i na ostalim eks – ju prostorima.

Fudbalu je davao prednost u odnosu na neke druge vrednosti. I da nije bio preskroman, dokle mi stigao. A išao je svom cilju tako da nikada nije odustajao niti posustajao. Deviza mu je bila – dati celog sebe sportu, odnosno fudbalu.

Smučanje mu je bilo strast, pa je u 12.godini skočio 16 metara na smučkama. A nešto kasnije u fudbalu je skočio do slave i nezaborava.

„Bio sam svestrani sportista. Skijanje, biciklizam, gimnastika... Probao sam na sve strane samo da ne budem u kući. Moj brat je trenirao u tadašnjem Odredu, pa me preko trenera Nedeljka Gugolja pozvao da dođem i da se okušam u fudbalu. Neka javnost proceni da li sam pogrešio“, započeo je svoju priču Branko Oblak.

Taj Nedeljko Gugolj je Oblaka iz Svobode doveo u Olimpiju. Za prvi tim „zelenih“ debitovao je u Beogradu protiv Partizana, postigao je gol i Olimpija je pobedila sa 2:1, odneli su u Ljubljanu zlatne bodove. Početak kao iz bajke.

„Nije moglo lepše. Mislim da smo prvi put u seniorskoj ekipi odigrali zajedno Popivoda i ja. Pobedili smo tada evropski Partizan. Predivno pamćenje i prisećanje na taj događaj“, nastavlja on.

Petorka: Popivoda, Oblak, Pejović, Vili Ameršek i Bečejac bila je nadarena. Brane Oblak kao vezni fudbaler, a češće na poziciji levog krila, slovio je za jednog od najboljih fudbalera Jugoslavije, iako je Olimpija često se borila za opstanak. Doduše, 1970.godine igrali su finale Kupa Jugoslavije i poraženi u dvomeču od Crvene zvezde.

„U ono vreme retko koji Slovenac je šta mogao uraditi, posebno u reprezentaciji Jugoslavije. Došao sam jer je Gugolj bio dobar sa Miljanom Miljanićem. Tada je ’Čiča’ rekao neka ga tu, ali nije za prvi tim, treba da stasava. Onda sam počeo igrati. Ispalo je da sam dobro došao“, govori Oblak.

Njegova vernost Olimpiji trajala je 9 godina, i u 350 zvaničnih nastupa postigao je  52 gola. U Hajduku još bolji učinak, u 66 mečeva čak 24 puta je pogađao  protivničku mrežu. Onda pet provedenih godina u Nemačkoj, nosio je dres Šalkea 04 i Bajerna iz Minhena, pa SV Spital Austrija. Čini se da Olimpija nije dostojanstveno ga ispratila na „Poljud“, tražili su od Oblaka povratak stana, a toliko je dao timu iz Ljubljane. Doduše, dr Aca Obradović bio je na njegovoj  strani. Iako je sa Hajdukom osvojio dva Kupa  i dva šampionata Jugoslavije, odnosno jednu duplu krunu, nameće se zaključak da je i u njegovom primeru fudbal – hleb sa 7 kora?!

„Sve je tako bilo. Olimpija nije mene volela, ali jeste publika. Moj brat je često dolazio u prepirke sa rukovodstvom Olimpije, pa su na meni vraćali. Nisam dao golova previše, ali sam namestio milion golova. Strelac lige dolazio je iz kluba gde sam ja igrao, nameštao sam golove, asistirao sam. Gol je u fudbalu umetnost“, priča Brane Oblak.

Imao je 49 nastupa za reprezentaciju velike i zajedničke zemlje. Majstorica protiv Španije u Frankfurtu za odlazak na SP u toj zemlji, kada je pokojni Josip Katalinski zatresao mrežu Španaca sigurno je priča za sebe.

„Bio je prekršaj na meni. Buljan je izveo slobodan udarac, a Škija Katalinski dao je gol. Bio je poznat kao neko ko lepše igra glavom nego dole, na podu. Velika utakmica i značajna pobeda. Za Jugoslaviju je to bio maksimum koji se mogao izvući u tom trenutku“, nastavio je Oblak.

Igrao je na oproštaju Peleja od aktivnog igranja u Riju na Brazilskoj Marakani, kada je najrazigranija fudbalska prepelica sveta za rivala odredila Jugoslaviju. I to se ne zaboravlja, kao ni Mundijal 1974., pa EP 1976. Godine. Bila lepa vremena koja danas čovek ne može ni da sanja...

„Sećam se te utakmice u Brazilu, sve je bilo dupke puno. Zujalo je kao u košnici. Igrali smo dobro. Miljanić nam je dao do znanja da ne smemo tražiti sportsku opremu od domaćina, ali ja sam na poluvremenu dogovorio sa Peleom, koristio sam se italijanskim, pa malo i španskim i dobro je ispalo. Dobio sam dres, kao i Pavlović, a Miljanić to nije ni znao“, govori Oblak.

Dva puta je vodio Olimpiju, bio selektor Slovenije, pa je najpozvaniji da govori o kvalitetu fudbala nekada i ovom što danas fudbalom se zove na prostoru nekadašnje zajedničke zemlje.

„Ne gledam naš fudbal, posebno u Sloveniji. Danas  dueli Olimpije i Maribora nisu za gledanje. Kao da ne znaju igrati, kao da nema ni dobrih trenera, a kasno je za učenje. Gledao sam Bajern i Barselonu. Bajern igra tako brzo da je to teško opisati. Najbolja je ekipa od kada taj tim postoji. Svaki pojedinac može dati tri gola na utakmici“, analizira Branko Oblak.

On i životna mu saputnica Maja su Rožnu dolinu i Vič još više približili, roditelji su sina i kćerke. Robert je bio dobar igrač, ali  ima li danas neko u porodici da bi bio fudbalski naslednik Branka Oblaka?

„Sin je igrao solidno, bio je i reprezentativac Slovenije. Nije to – to! Bio je ljut kada su mu govorili da je isti kao tata ili kada su poručivali da nije isti kao tata. Sa Majom nisam odavno. Imam drugu suprugu i sa njom dete. Živim u Ljubljani ili u vikendici u Kopru. Dok vlada pandemija, najčešće sam u Kopru. Živim svoj život“, zaključio je svoje kazivanje za naše čitace Branko Oblak.

Branko Oblak je uvek više davao nego što mu se vraćalo. Ipak, svojom upornošću, samodisciplinom, samoprekorom i podrškom porodice vinuo se toliko visoko da je snove u javnost pretvarao, da je ostao nezaboravan, da je postao najbolji fudbaler Slovenije u prošlom Veku. A da se taj izbor preneo na čitav kontinent, sigurno je da bi ovaj sportski velikan opet bio u vrhu

Brane Oblak – suvi autoritet fudbalskog sporta...