Selektor srpske veslačke reprezentacije Srbije Nebojša Ilić priča o dve decenije na ovoj funkciji, predstojećem Svetskom kupu u Beogradu, planovima za olimpijske kvalifikacije u Lucernu, šansama za medalju u Londonu, velikim očekivanjima od podmlatka, receptu za napredak srpskog veslanja, problemima celokupnog srpskog sporta... Nebojša Ilić je istaknuti sportski radnik. Godinama je obavljao, a i dalje obavlja, neke od najznačajnijih funkcija u srpskom sportu. Ipak, bez obzira na veliku angažovanost na raznim sportskim poljima veslanje je bilo i ostalo njegovo glavno životno opredeljenje kojem se nesebično daje više od tri i po decenije. Neposredno pošto je okačio veslo o klin posvetio se trenerskom poslu koji s velikim uspehom obavlja četvrt veka. Rekorder je na našim prostorima po

selektorskom stažu, budući da sledeće godine slavi dve decenije na ovom položaju, a sa svojom grupom saradnika najzaslužniji je što ovaj sport ima decenijski kontinuitet odličnih rezultata u ogromnoj konkurenciji svetske veslačke scene. Srpska veslačka reprezentacija je i u ovu sezonu ušla čvrsto rešena da po ko zna koji put obraduje pokolonike veslanja ali i celokupnog sporta u našoj zemlji. Spartanske pripreme su odrađene, na međunarodnoj sceni položeni su prvi ispiti, a slede sve teži i teži, zaključno sa Olimpijskim igrama u Londonu gde će ove godine braniti diplomski rad. Intervju sa Nebojšom Ilićem počinjemo pitanjem da li sve teče po planu i da li su postavljeni ciljevi za ovaj deo sezone ostvareni? – Program za ovu godinu je podrazumevao izuzetno duge i naporne pripreme sa akcentom na dugim deonicama pa nam je zimska baza bio Kotor. Vršili smo treninge i testiranja na 20 kilometara što se u mom dosadašnjem iskustvu pokazalo kao pun pogodak, jer smo upravo najbolje rezultate postizali kada smo do maksimuma iscrpeli tu vrstu treninga. U Kotoru imamo stabilne uslove na stazi u zimskom periodu. Dužina deonica se ne menja, morske struje i vetar su u tom periodu godine identični pa su nam vrednosti koje dobijemo merodavne za poređenje. Ove godine smo u dvojcima u Kotoru postigli rekordne rezultate, što je bila dobra informacija, a probao sam gotovo sve kombinacije jer mi je glavni cilj bio da vidim ko je u tom trenutku najbolji dvojac. Po povratku iz Kotora nastavili smo sa testiranjima u Srbiji na 6 i 2 kilometra, a rezultati i na ovim deonicama su bili rekordni. Dva najbolja dvojca su oborila rekord Stojića i Višackog na 6 km iz 2000, a Stojić i Đerić su na 2 km postigli najbolji rezultat ikada na Adi Ciganliji, pa su se definisali kao trenutno najbolji dvojac. U skifovima Marjanović je imao minimalnu prednost u odnosu na Vasića, dok je Obradovićeva tokom decembra i januara bila iza Filipovićeve, ali je u februaru i martu popravila vreme i na testiranjim ubedljivo bila prva ispred Ivane – kaže na početku Nebojša Ilić. Prvi test u novoj sezoni bio je na internacionalnim regatama u Italiji i Hrvatskoj. Šta ste videli na ovim regatama? – Na osnovu rezultata na pripremama odredili smo posade za Pijedaluk i Zagreb. Nažalost nismo uspeli u Italiji da na pravi način proverimo prvi dvojac jer su bolest ili premor sprečili Đerića da bude na maksimalnom nivou i to je nešto zbog čega nismo srećni. S druge strane Đerić i Stojić su neplanski odveslali četverac sa Jagrom i Vukovićem i prijatno iznenadili postignutim rezultatom i to bez uveslavanja. U finalu su zamalo ostali bez zlata, a bili ispred odličnih Francuza i Čeha. Iva je u Italiji ubedljivo trijumfovala u skifu ostavivši iza sebe Šveđanku Svenson, četvertu sa Bleda i Litvanku, koja se kvalifikovala u London. I Ivana je bila odlična u skifu. U finalu je bila četvrta uz izuzetno dobru trku. Ipak, njih dve su podbacile u dubl skulu i porbudile sumnju o kvalitetu ove posade. U finalu su zaostale dve sekunde u odnosu na Italijanke, koje poput njih nisu ispunile olimpijsku normu i koje mogu da im budu nprotivnice u Lucernu. U Zagrebu su Marjanović i Vasić postigli odlične rezulate u skifovima, a prijatno su iznenadili i u dubl skulu zauzevši drugo mesto u finalu iza hrvatske posade koju su činili članovi četverca skul, svetskih prvaka. Na osnovu rezultata u Pijedaluku i Zagrebu, kao i na osnovi dodatnih testiranja koja su usledila posle ovih regata, odredili ste posade za Prvi ovogodišnji svetski kup koji će se od 4. do 6. maja održati na Adi Ciganliji. Šta očekujete od ovog takmičenja? – Za Beograd sam svesno stavio akcenat na četverac bez kormilara, jer ćemo dvojice posebno proveriti na takmičenjima koja slede. Na osnovu dodatnih testiranja i analiza za nastup na Adi u teškom četvercu izborili su se Stojić, Đerić, Jagar i Vuković, dok će nas u dvojicu predstavljati Popović i Beđik. Popović je odlično odveslao sa Beđikom u Pijadeluku, a imao je odlične rezultate sa Stojićem nakon toga, pa je vrlo blizu da obezbedi sebi mesto u dvojicu za London. Kada je reč o posadama koje i dalje nisu obezbedile „vizu“ za London u Beogradu će nastupiti i dubl skul Vasić, Marajnović koji bi trebalo da pokaže da li će na olimpijskim kvalifikacijama u Lucernu nastupiti u ovoj formaciji ili u skifovima, kao i Obradovićeva i Filipovićeva u skifovima. Laki četverac Babović, Tomić, Nešić, Stanojević su u Pijedaluku imali problema sa kilogramima i po našem mišljenju nisu do kraja ispunili očekivanja. Odlučili smo da propuste Prvi svetski kup i da nastave da se pripremaju za Lucern. I kada su i oni u pitanju, kao što je slučaj za Vasićem, Marjanovićem, Obradovićevom i Filipovićevom, još nismo doneli odluku u kojim disciplinama će nastupiti na olimpijskim kvalifikacijama. S obzirom da će se Prvi svetski kup održati na domaćem terenu da li postoji dodatan pritisak i kakve su, uopšte, ambicije i ciljevi naše reprezentacije u Beogradu? – Svi naši veslači i veslačice su svesni da su i dalje u trenažnom procesu i procesu selekcije i da će takmičenje na Adi Cigalniji biti samo jedna dobra provera za mnogo veće izazove koji slede kao što su olimpijske kvalifikacije, Olimpijske igre, Svetsko, potom i Evropsko prvenstvo. Sa strane stučnog štaba nemaju pristisak rezultata bez obzira što prvi put u istoriji veslaju svetski kup na svom terenu i što im se ta prilika nakon toga sigurno neće pružiti skoro. Ipak, svi naši reprezentativci u svaku trku ulaze s ciljem da postignu maksimalan rezultat i u Beogradu će to biti slučaj. Dodatan motiv je svakako i to što je ovo jedna masovna revija elitnog sporta i što će se na jednom mestu naći krem svetskog veslanja, koga će činiti i veliki broj veslača i veslačica sa olimpijskom „vizom“, kao i onih koji će do nje tek doći u Lucernu. Pripreme za najmasovniji događaj elitnog sporta u istoriji Srbije, koji će okupiti oko 1.500 takmičara iz čitavog sveta, trajale su dugo. U organizacionom smislu Veslački savez Srbije se svojski potrudio da sve bude na najvišem niovu. Koliko staza na Adi u takmičarskom smislu pruža uslove za maksimalne rezultate? – Kada se kaže dobra staza u veslanju tu se prvenstveno misli na uslove na njoj tj. da je prirodno tako postavljena da pruža ravnopravne uslove za sve bez obzira u kojoj se stazi nalazi čamac. Gledajući s te strane staza u Lucernu je, po mom mišljenju, najbolja na svetu, dok staza na Adi ravnopravno konkuriše za drugo mesto po kvalitetu. Za sada imamo dva kvalifikovana čamca za Olimpijske igre u Londonu. Koliko je realno da se očekuje da se taj broj poveća posle olimpijskih kvalifikacija u maju u Švajcarskoj i od kojih posada se najviše očekuje da u Lucernu ispune normu za London? – Pomno pratimo rezultate svih svetskih posada koje će nam biti glavna konkurencija u Lucernu. Većina njih će učestovati na Svetskom kupu u Beogradu posle kojeg ćemo imati još detaljnije informacije. I u našoj reprezentaciji je i dalje sve otvoreno, a definitivnu sliku s kojim posadama i takmičarima putujemo na olimpijske kvalifikacije imaćemo posle borbi na Adi. Trenutno postoje brojne dileme – da li će nas u skifu predstavljati Vasić ili Marjanović ili će njih dvojica nastupiti u dubl skulu, da li će nas u skifu predstavljati Iva ili će veslati u dubl skulu sa Ivanom, da li će Bogićević nastupiti u skifu, da li će laki četverac nastupiti u ovoj disciplini ili u dubl skulovima... U svakom slučaju bez obzira na to za koje posade se odlučimo, po mom mišljenju, dva čamca imaju realne šanse da se u Lucernu ravnopravno bore za London. Srpskom veslanju nedostaje samo olimpijsko odličje da bi upotpunilo riznicu trofeja u novijoj istoriji. Da li smo, po Vašem mišljenju, bliži olimpijskom odličju u Londonu nego što je to bio slučaj u Sidneju, Atini i Pekingu? – Na tri poslednje olimpijade, na kojima smo uvek imali po dve posade, najbliži odličju smo svakako bili u Sidneju 2000. Stojić i Višacki su tada ispustili medalju iako su po rezultatima bili među najbolja tri dvojica što su uostalom i dokazali 2001. kada su postali svetski viceprvaci u gotovo istoj konkurenciji iz Sidneja. Ipak, nezahvalno je bilo šta poredititi i davati bilo kakve prognoze. Jedino čime možemo da se rukovodimo u ovom trenutku jesu rezultati na testiranjima koji su ove godine bolji nego što su bili pred poslednje tri olimpijade. Takođe, ono što uvek apostrofiram jedina stvar na koju i realno možemo da utičemo jeste da stalno podižemo standarde rada i zahteve. Sve ostalo ne zavisi samo od nas. Pored Olimpijskih igara u Londonu u 2012. nas očekuju još mnogobrojni izazovi. Da li su definisani ciljevi na međunarodnim takmičenjima? – Veslački savez Srbije je u poslednje dve decenije gotovo istu pažnju poklanjao svim starosnim kategorijama i to se pokazalo kao dobra politika od koje nikada nećemo odstupiti. Iako su ove godine u centru pažnje olimpijci, jer smo u olimpijskoj godini, trudimo se maksimalno da ispratimo pogotovo juniorsku reprezentaciju koja je izuzetno darovita i kojoj smo posvetili mnogo pažnje poslednje dve godine. Juniorima je postavljen cilj medalje na Juniorskom evropskom prvenstvu kao i najmanje finala na Svetskom šampionatu. Kada su u pitanju mlađi seniori od njih se očekuje da ostvare kontinuitet rezultata na međunardnoj sceni. Podsećam da smo prošle godine u ovoj kategoriji postali svetski prvaci i svetski rekorderi u disciplini četverac sa kormilarom. Takođe, od seniora pored maksimalnog nastupa na Olimpijskim igrama u Londonu, cilj svakako moraju da budu finala na Svetskom prvenstvu kao i medalje na šampionatu Starog kontinenta. Veslanje je jedan od retkih naših sportova uspelo da se u poslednje dve decenije uzdigne, kako u takmičarskom tako i u organizacionom smislu, za razliku od većine ostalih sportova koji su nakon raspada SFRJ beležili stagnaciju ili nazadovanje. Koja je tajna uspeha ovog sporta kod nas? – Mislim da je presudan kontinuitet rada jednog tima, od predsednika Saveza pa sve do same kancelarije. Razvili smo izvanrednu organizacionu logistiku. Zahvaljujući i generalnom sekretaru Nebojši Jevremoviću Veslački savez Srbije je prepoznat u Evropskoj i Svetskoj veslačkoj organizaciji, Ministarstvu omladine i sporta, Olimpijskom komitetu, Gradskom sekretarijatu za omladinu i sport i ostalim domaćim sportskim institucijama kao jedan od najorganizovanijih saveza. I tim trenera koji radi u Savezu uvek postavlja najviše standarde koji prate svetski veslački trend kako u satnici rada, tako i u u kvalitetu rada i kvalitetu zaveslaja. Recept je naizgled jedostavan a glasi postavljanje najviših standarda, ispunjenje istih i doslednost i istrajnost u radu. Rezultati toga su vidljivi pošto svake godine osvojimo najmanje jednu medalju na najznačajnijim svetskim takmičenjima. Prošle godine ih je bilo čak šest. Takođe, iz godine u godinu usavršavamo metodologiju rada koja je uvek u dosluhu sa najnovijim naučnim istraživanjima iz svih oblasti vezanih za sport. Takođe, redovno koristimo i sva veslačka saznanja iz sveta koja primenjujemo kod nas, naravno prethodno ih prilagodivši našem sistemu i konceptu rada. Pored angažovanja u veslanju obavljali ste i obavljate više značajnih funkcija u srpskom sportu. Kako iz ugla sportskog funkcionera gledate na aktuelno stanje u srpskom sportu? – U sportu postoje dva nivoa ulaganja, praćenja i razvoja sportista. Jedan nivo je reprezentativni i tu svakako, zahvaljući sluhu Ministarstvu omladine i sporta, postoje adekvatni uslovi što da i videti na svetskoj sceni gde se postižu odlični rezultati. S druge strane najveći problem je trenutno drugi nivo, koji podrazumeva praćenje mladih sportista i njihov razvoj od početnika do reprezentativca. Ovaj nivo je mnogo značajniji a samim tim iziskuje i mnogo veća ulaganja ali trenutno ne postoji valjan sistem koji bi ga na pravi način podržao. Razlog za to je i nedostatak novca ali i, uglavnom, neadekvatan stručni rad. Pored odliva sportskih talenata mi smo imali i veliki odliv stručnog kadra, pa smo došli u situaciju da sa najmlađim sportistima ne rade najbolji stručnjaci što je od presudnog značaja za njihov napredak. Primera za to je mnogo, pogotovo u ekipnim sportovima, gde postižemo dobre rezultate na međunarodnoj sceni. Recimo selektor košarkaša Ivković radi u inostranstvu, selektor rukometaša Vuković ne radi u našem klupskom rukometu... I treneri se proizvode i produkuju kao sportisti a tu kod nas ne postoji strategija već je sve prepušteno Savezima. I proizvodnja dobrog stručnjaka je jedan izuzetno skup i dugotrajan proces, koji traje i deset godina, a tim pitanjem se do sada nije bavio ni jedan projekat u oblasti razvoja sporta kod nas, što je veliki problem. U veslanju ste tri i po decenije. Bili ste veslač od 1977. do 1986. kada ste počeli profesionalno da se bavite trenerskim poslom. Na funkciji selektora ste gotovo dve decenije. Da li Vam je posle toliko godina teško da nađete motiv ili i dalje radite sa istim žarom kao kad ste ušli u veslački sport? – U veslanju sam 35 godina, a kao trener radim više od dve i po decenije. Naporno jeste ali trenerski posao je moje životno opredeljenje, u njemu uživam i nikada nisam imao manjak motiva za rad. Jednostavno, za mene je trenerski posao kreativno i inspirativno zanimanje. Našao sam se u ovom poslu, svake godine imam novi izazov pred sobom jer stalno na scenu stupaju novi i novi veslači čiji potencijal treba da se prevede u kvalitet za najviše domete. Kada uspete u tome osećaj zadovoljstva je taj koji vas tera napred. Ipak, koliko god da je lepo ima i mnogo teških trenutaka. Veslanje je izuzetno zahtevan sport, kako za same veslače tako i za trenere. Iza mene je naporan period i u svakom slučaju kada stavimo tačku na ovu, posebno zahtevnu, sezonu otići ću na jedan duži odmor – kaže na kraju Ilić.