Bobana Veličković je od kada je počela da se bavi streljaštvom sanjala da jednog dana gađa na olimpijskim igrama. Snovi su joj se ostvarili u sportskom centru Olimpijskog komiteta Finske u Vierumakiju na Šampionatu Evrope vazdušnim pištoljem. Tog tmurnog 19. februara je padao gust sneg, oblaci su dodirivali vrhove jela u gustim šumama oko centra, ali Bobani Veličković je to bio najlepši dan: osvojila je drugu zlatnu evropsku seniorsku medalju u karijeri, ispunila olimpijsku normu i „povukla“ svojim sjajnim rezultatom od 388 krugova reprezentaciju do bronzanog trofeja.

Sa kavim ste željama došli na Prvenstvo Evrope?

- Plan je bio da postignem neki moj optimalni rezultat i uđem u finale, jer smo moj trener i ja procenili da će to biti dovoljno za olimpijsku vizu a to je bio osnovni cilj. Na pripremama sam dobro gađala, imala sam 393 i 389 krugova na kontrolnim treninzima, ali se nisam opterećivala tim rezultatima. Počela sam sjajno, šest centara i tada sam „ubila“ devetku. Izašla sam, posavetovala se sa Goranom Maksimovićem i Jelenom Arunović i zatim sam dosta dobro taktički vodila meč uz tri odlične serije 99, 97, 97. U četvrtoj seriji sam, kako strelci kažu „izgubila sliku“ centra. Sporije sam i gađala, jer obično završim meč za 45 minuta, ali sam ipak sa zadovoljavajućih 95 krugova u poslednjoj seriji došla do, što me je malo iznenadilo obzirom kakva je bila konkurencija, najboljeg rezultata od 388 krugova.

Pre dve godine ste osvojili titulu u Merakeru sa 385 krugova u osnovnom delu?

-Tada sam bolje gađala finale nego ovde u Vierumakiju. Sada pošto je prošlo malo vremena, osećam da sam mogla i malo bolje u osnovnom delu a i u finalu. Uticalo je na sve što nisam imala vremena za više probnih hitaca, ali sam ipak dosta prisebno, iako su mi se noge tresle, počela finalnu seriju. Pred oslednja dva hica u finalu uhvatila me je jaka trema. Opalila sam prva desetu dijabolu, znala sam da mi treba najmanje 9,4 za medalju i kada sam „ubila“ 9,7 laknulo mi je. Pomoglo mi je i to što sam najvažniji cilj ispunila i obezbedila učešće na OI u Londonu, pa sam dosta rasterećeno gađala plej of.

Kako ste ušli u streljaštvo?

- Počela sam da gađam vazdušnom puškom pre 12 godina. Moj trener u Boru 030 Boban Marković je video u meni potencijal, pet godina sam trenirala ovim oružjem, ali sam stalno, iz prikrajka, pratila „pištoljaše“. U kampu u Karatašu 2004. sam se divila Brankici Zarić, koja je u tom periodu bila moj uzor, zbog stila i mirnoće kojim gađa pištoljem i čvrsto sam rešila da promenim oružje. Bilo je povuci - potegni sa trenerom, ali sam bila uporna i na prvom takmičenju, upravo u Karatašu, osvojila sam treće mesto sa 355 krugova! Nekoliko meseci kasnije na državnom prvenstvu sam oborila rekord za kadetkinje od 384 kruga. Koliko tada ništa nisam znala o kvalitetu rezultata, pokazuje i moja reakcija kada sam se, nekoliko meseci kasnije, rasplakala pošto sam na jednom takmičenju „ubila“ 375 krugova. To je odličan rezultat i za juniorke, a ja nisam bila zadovoljna! Mislila sam da stalno moram preko 380 krugova. Već 2005. sam sa 15 godina pobedila u Kupu Srbije za seniorke sa 382 kruga.

Kako se pripremate pre meča?

- Nemam neke uobičajene rituale. Jedino što nosim za sreću je detelina sa četiri lista i imam je na privesku na lančiću oko vrata, nalepljenu na mobilnom telefonu, na raznim stvarima, odeći... Ne slušam muziku niti se povlačim u samoću pre takmičenja. Volim da popričan i da se opustim sa Jasnom i Zoranom, da se nasmejemo, našalimo. Nosim samo antfon - slušalice i to je sve.

Tata vam je napravio semafor na MK strelištu u Boru?

- To je uradio sa prijateljem, tako da imam gde da treniram. Prošle godine mi je na Univerzijadi u Ženšenu u Kini eksplodirao metak u cevi i nisam se plasirala u finale. Imala sam 570 krugova, sa centrom bih bila sa Zoranom u plej ofu. Dobro gađam precizni deo, preko 290 krugova, nešto sam slabija brzom paljbom, ali je to disciplina koja traži mnogo rada. U 2011. sam sve podredila vazdušnom pištolju, skoro da nisam prekidala sezonu osim mesec dana u septembru.

Svi u porodici su pored vas postali stručnjaci za streljaštvo?

- Tata Zoran, mama Vesna i setra Simona su mi najveća podrška, najbolji navijači, ali umeju da budu i oštri kritičari, jer su počeli su da se razmeju u sve. Sestra je četiri godine mlađa i pošto sada imam dva pištolja, pokušaću da je uvučem u streljaštvo. Imamo u Boru i lep objekat za vazdušno oružje koji će uskoro biti i svečano otvoren, sa deset mesta i nadam se da će nas u klubu biti više u mojoj disciplini. Bor 030 ima za pištolj ekipu u kojoj su još Ana i Sanja Simić. Sa trenerom Markovićem, imam izvanredan odnos, odlično se razumemo i dobro sarađujemo.

Koja vam je omiljne hrana?

- Tatina! On je ribolovac i odličan kuvar, nadaleko su hvaljeni njegovi specijaliteti od pečuraka. Zovemo ih „pečurke na tatin način“. Volim i italijansku hranu, pice, špagete.

Zbog olimpijskih igara škola je trenutno u drugom planu?

- Kada prođe olimpijski turnir, posvetiću se studijama. Želim da budem streljački trener i da jednog dana i ja imam strelce koji osvajaju medalje i, zašto da ne, učestvuju na olimpijskim igrama. Biće veoma naporno ovih nekoliko meseci do Londona. Ne bojim se teškoća niti jakih treninga. Znam da bez toga nema uspeha. Rezultati stalno rastu, u Merakeru je za finale trebao 381 krug, U Breši lane, kada sam bila osma, 383 kruga, a ovde su pet takmičarki sa 383 kruga raspucavale za tri mesta u plej ofu. Kako li će tek biti u Londonu, kada dođu i Kineskinje!?

Andrea Arsović vam je stalna „cimerka“?

- Od kada sam u reprezentaciji zajedno smo! U Merakeru je naša soba bila kao zlatarska radnja: i ona i ja imale smo po pojedinačno zlato, a ja i zlato iz ekipnog dela sa Jasnom i Zoranom. Slično je bilo i ovde u Vierumakiju – ona ekipno srebro i pojedinačnu bronzu, ja pojednačno zlato i ekipnu bronzu! Ispunila nam se i želja da u Londonu budemo zajedno.

Prva evropska medalja u Dovilu 2007.

Bobana Veličković je prvu evropsku medalju, pojedinačnu bronzu, osvojila kao juniorka na EŠ vazdušnim oružjem u Dovilu 2007. Na istom takmičenju se sa Aleksandrom Ristović i Jasminom Grgić okitila ekipnim srebrom.

Godinu dana kasnije na EŠ u Vinterturu u Švajcarskoj sa Aleksandrom Ristović i Anom Radovanović osvojila je evropsku ekipnu junorsku bronzu. Bila je peta u finalu za juniorke na EŠ u Pragu 2009. vazdušnim i deveta za omladinke MK pištoljem iste godine na EŠ u Osijeku.

U Merakeru 2010. osvojila je seniorsko pojednačno i ekipno evropsko zlato, a u Breši 2011. bila je sedma u finalu, ali se okitili ekipnim zlatom.

Debitovala je na svetskim kupovima u Beogradu 2010. Lane je bila šesta u finalu na Svetskom kupu u Sidneju vazdušnim pištoljem. Na Univerzijadi je 2011. bila osma vazdušnim pištoljem. Prošle godine je bila treća u finalu Kupa Srbije vazdušnim i četvrta i vazdušnim i MK pištoljem na državnim prvenstvima. Na VN Beograda 2011. zauzela je treće mesto.