Kao grom iz vedra neba sinoć je fudbalskom Srbijom prostrujala vest, da je selektor Krstajić za utakmicu sa Južnom Korejom naknadno pozvao trojicu fudbalera. To su Filipović iz Voždovca, Aksentijević Radnički i naš Đorđe Ivanović. Ova vest, razgaliće srca navijača „plavih golubova“. A dok naš Đole leti na daleki put, želim da ispričam jednu zanimljivu priču o fudbalskom putu ovog, već sada smem reći velikana subotičkog fudbala:
Nije Đole u svojoj karijeri imao lak put. Iz Mokrina putuje za Kikindu gde čini prve fudbalske korake. Vrlo brzo su ga zapazili skauti Spartaka i doveli u mlađe kategorije.

Tu Ivanović maestralno završava „igrački staž“ i kao najbolji strelac KLO Vojvodine biva ustupljen Bačkoj 1901. Na žalost, već na prvoj kontrolnoj utakmici u Prigrevici zadobija težak prelom vilice. Po oporavku, neviđenom upornošću zaigrao je za vojvođanskog ligaša i u odlučujućoj utakmici u baražu za popunu Srpske lige postiže gol odluke! Ubrzo Đole biva pozajmljen fk Paliću i fk Senti. Potom se vraća u Spartak gde uporno radi na sebi ćuti i čeka svoju šansu. Uz stvarno neosporne kvalitete Ivanović je po jednom gestu privukao moju pažnju i pomalo me čak „naljutio“. Prilikom licenciranja brojeva za takmičenje u super ligi, on bez dvoumljenja grabi dres sa brojem 10! Iako uopšte neigra tu poziciju. Takođe u fudbalu se još uvek zna ko nosi dres sa tim brojem. Nebrenujući nikoga i vrlo samouvereno, sa velikom dozom odlučnosti izborio se Đole za dres i poštovanje koje mu i pripada danas. Kada sam mu nedavno ispričao ovu priču, on se samo slatko nasmejao i rekao „verujem da niko nije znao tada. U stvari čika Bole, znao sam ja…“ Suvišno je reći da danas dres sa brojem 10 nosi jednako dobro i ponosno kao što su to činili nekada Joška Takač, Slobodan Kustudić i Dragan Miranović. Danas dok naš golub leti za daleku Koreju morao bi da zna da su Subotica, njegov grad i Spartak, njegov klub ispunjen ponosom i željom da jednog dana i reprezentativni dres sa tim brojem pripadne njemu.