Ako bi se birao najbolji fudbaler Hajduka iz Šimanovaca „svih vremena“ nikakve dileme ne bi bilo – Andjelko Radivojević Djekara (1951).  Neverovatne fizičke predispozicije, borbenost i ogromno znanje bili su njegov „zaštitni znak“. Igračku karijeru započeo je u zemunskom Jedinstvo. Redjali su se Radnički (Nova Pazova), Agrounija (Indjije), Jedinstvo (Stara Pazova), Hajduk (Šimanovci), Novi Sad, Železničar (Indjija), Mladi borac (Putinci), Ljukovo. Igračku karijeru okončao je u popularnom „Čelziju“ iz Golubinaca (FK Golubinci).
- Svuda sam pružao dobre igre - „vraća film“ Djekara – Ipak, najlepše mi je bilo u Indjiji i Novom Sadu. Naravno, ne mogu se zaboraviti ni „zlatne godine“ šimanovačkog fudbala, daka smo iz najnižeg ranga, došli do čuvene Novosadsko-sremske zone (1970/71). Na žalost, kratko je trajalo.

Rado se seća trenera koji su uticali na njegov fudbalski razvoj.
- Prvi trener mi je bio Sava Antić u zemunskom Jedinstvu. Medjutim, najviše na moju karijeru uticao je poznati Ferenc Arok, dok sam igrao za Novi Sad. Znao je da kaže da se fudbal „uvek uči“. Iako sam u Novi Sad, u ono vreme član Druge lige,  došao sa 28 godina, mnogo sam naučio i nezaborane četiri godine ne mogu se zaboraviti. Prve dve godine smo se čak i borili za ulazak u Prvu ligu.

Fudbal nekad i sada!?
- Ne može se porediti! Druga liga - Zapad bila je mnogo jača od današnje Super lige. Koliko su, samo, bili jaki: Čelik iz Zenice, Iskra iz Bugojna, Zagreb, Maribor, Spartak iz Subotice, Kikinda, Novi Sad…

Gde ide šimanovački fudbal?
- Drugačije je bilo u „moje vreme“. Živelo se za fudbal i čekala nedelja. Kući nas nisu gledale samo babe, a kada smo igrali na strani u Šimanovcima je ostajala samo ženska čeljad. Ne svidja mi se kada se mnogo igrača dovodi sa strane, a u prvoj postavi bude jedan ili dva fudbalera iz Šimanovaca. Ipak, ovo je seoski klub. Pre 6 - 7 godina, u podmlatku Hajduka imao sam dvadesetak fudbalera stasalih za seniorsku ekipu. Medjutim, uprava kluba dovodi sa strane praktično ceo tim, a mladi su „igrački propali“, odnosno napustili  fudbal. Sa njima i ja. U Hajduk sam dolazio u više navrata, obično kada je ekipa bila u velikoj krizi i bez para!  Dok sam radio,  imali smo dosta dobre rezultate. Voleo sam rad, ali i da učim. Pravi trener mora raditi sa igračima na terenu, a ne „ruke na ledja i pištaljku u usta“. Ne svidjaju mi se ljudi koji trenutno rade u klubu. Malo znaju o ovoj igri, a kada ima novca „svi znaju sve“. Moraju se vratiti nekadašnji prvotimci u upravu.

Da li ima nešto za čim žalite?
- Svojevremeno sam sa Agrounijom u Rovinju na pripremama. U prijateljskoj utakmici sa Rijekom, koja se završila rezultatom 1:1 i  koja je tada bila medju 4 - 5 najjače ekipe u Prevoj ligi, dao sam gol. Trener Rijeke bio je čuveni Spasojević, koji je govorio da od svih drugoligaških igrača jedino bi me mene voleo videti u svojoj ekipi. Ne mogu prežaliti ni to što nisam otišao u Australiju sa Arokom  1982. godine. Fudbal je tek bio u povoju, a mene je hteo da povede kao vrsnog veznog igrača da ih „učimo“ ovoj igri. Kasnije, Arok je bio i selektor Australije. Kada svedem račune, fudbalu sam mnogo dao,ali mi je dosta i vratio! Voleo sam ga, živeo sportski i ispunjavao svoje obaveze. Za šta sam, uostalom, bio i plaćen.

Djekara decenijama druguje sa Sremskim novinama.
- Dok sam igrao aktivno nisam mogao dočekati sredu i novi broj. Ne samo u Šimanovcima, već i u drugim mestima gde sam igrao, Sremske novine su radi čitane i nije bilo baš uvek lako doći do njih. Iako nisam više u fudbalu, još uvek sam uz Sremske, kojima želim srećnih i „drugih pedeset godina“.