Vest o ubedljivoj pobeda Metalca u Čačku protiv Borca (81:66) odjeknula je poput atomske bombe u gradu na Kolubari, a sličnu reakciju, pre istorijskog uspeha, izazavao je  valjevski januarski košarkaški  zemljotres.

Posledice su evidnetne, ustaljenoj praksi  jednoumlja i šikane  nepodobnih i neposlušnih, konačno  je došao kraj. Klub je  počeo da živi bez pritiska i ucena,  prekomponovan  na svim nivoima, sa  ljudima  neopterećenim ličnim interesima, jasne strategije, i  konačno sa vizijom kako do uspeha. Takav novi Metalac, posle očekivanih posrtanja na terenu i dva poraza, pobedom protiv Vojvodine u Valjevu je najavio, a u Čačku potvrdio odlučnost i nestvarnu moć  dominacije. Budući gospodari košarkaških obruča u KLS, u do sada neviđenoj demonstraciji  sile, su  oduvali  u ledenoj noći kraj Morave, pre meča prefavorizovanog domaćina, iako su  kladionice  za pobedu Valjevaca nudile kvotu čak 3,5.

Hrabra i mudra odluka  Upravnog odbora  da posle večitih rivala, finansijski najstabilniji klub u Srbiji, rezovima i angažovanjem adekvatnih  pojačanja,  usmeri na novi put, bez dileme, bila je iznuđena i neminovna. Pet ipo sezona zablude i jednoumlja  odnela je treća  janaurska noć  na početku 2014. Umesto  priče  o „šarenom vrapcu“  stigla su konkretna rešenja i  dugo očekivana  stvaralačka umesto  potroščake strategije. Došao je  iskusni Bora Džaković da sa Valjevcima od znanja i talenta  oživi, do sada  samo na papiru viđenu, školu košarke. Zemunac Siniša Matić je pokazao karakter trenera pobednika nastavljajući  započeto delo Velimira Gašića. Izborio se za nezavisnost u radu, a dovođenjem konačno za većinu  predhodnika „zabranjenog“ pleja, overio je  status kakav i dolikuje  treneru od uspeha. Za neke prebrzo, ustvari normalno, Metalac je konačno  počeo da ostvaruje do sada,  samo na rečima, visoko postavljene ciljeve.

Do sada nikada na ovaj način, u bogatoj istoriji dva kluba odigran derbi, u danu tužne godišnjice sećanja na valjevsku košarkašku legendu Zorana Kovačevića, najavilo je  nebo, ledenom olujom. Čačak poznat po velikanima srpske kulture: Nadeždi Petrović, Vladislavu Petkoviću Disu, Branku V. Radičeviću, vojskovođama Vojvodi Stepi Stepanoviću, Jovanu Kursuli, Tanasku Rajiću, konačno   neprikosnvenom triju košarkaških bardova: Radmilu Mišoviću, Draganu Kičanoviću  i Željku Obradoviću,dočekao je Valjevce okovan ledom, ali ih nije zbunio. Probijanje kroz ledenu kišu do košarkaškog bastiona kraj Morave, ispostavilo se bio je mnogo neprijatniji deo priče  od onog  u ludoj noći  na parketu i pod obručima. Nedaće sa vremenom odnela je blještava  svetlost reflektora u toploj dvorani kraj Morave.

Od prvog minuta na  terenu je postojao samo jedan tim Metalac. Dominacija izabranika Siniše Matića je bila surova  i očigledna. Samo jedan skok Čačana u prvom kvartalu oslikao je stanje na terenu i nemoć domaćina. Demoliranje jednom nogom superligaša i aktera predstojećeg završnog turnira Kupa Radivoja Koraća, najavili  su trojkama Tomašević i Čakarević i dvojkom novi poslovođa tima Aleksić.

Aco Mandić je igrao za nadu u preokret, ali jedna lasta ne čini proleće.

U novom danu istine, pobedom za istoriju svetlijom i vrednijom i od  one protiv Zvezde u Valjevu 2011. u Superligi, Metalac je konačno napravio toliko godina čekano i priželjkovano „čudo nevidjeno“ A, nepisano pravilo i danas aktueleno u Čačku , glasi: Ko pobedi Borca u Čačku, dobaciće daleko!  U ledenoj februarskoj noći valjevski tim je  ostvario jubilarni  10. trijumf u  15 prvoligaških i superligaških okršaja sa Čačanima  u novom milenijumu.

Metalac je u 29.minutu imao prednost  od 23 koša, 67:44, a da je trener tražio razlika je mogla biti i veća. Ostaje međutim  i dalje ukus gorčine  iz ružne prošlosti valjevskog kluba, i negativan  rekord iz novembra 2012. Samo   39 poena postigao je, kao i danas, i tada   izuzetno moćan tim Metalca, u pobedi Borca kraj Morave od 30 poena razlike, s tim što je na klupi sedeo  Dragan Nikolić – Gagi .

Tandem Metalca: Čakarević – Bakić urnisao je Čačane, sa  47 indeksnih poena, samo osam manje od svih igrača Borca.

Zašto je, srećom po Valjevce, ostao samo nedostižna meta  Crvene zvezde –Telekom,   Marko Čakarević je  sa 36 indeksnih poena, 23 koša, 8 skokova,  isto toliko  iznuđenih faulova, i četiri asistencije, uverila se  čačanska publika, šokirana ishodom derbija. Trijumf je  obeležen  i rolom sada je već jasno „letećeg  Amera“  Vulridža. Trojkom i monstruoznim  kucanjem Rej je zaledio Čačanima  krv u venama. Novi poslovođa  Vukašin Aleksić je crtao akcije saigračima, gađao nepogrešivo, a  banana men Marko Dujković je začarao koš Metalca. Učinak izuzetno  korisnih ratnika,  posebno na  otvaranju meča Kljajevića i Tomaševića,  kasnije Kruščića, Kužete, i konačno u igri Tanaskovića, za svaku je pohvalu. Šut za tri poena 44 posto(21:9) je pored fantastične odbrane, 31 skok i 4 rampe  u odnosu na 15  Čačana,   ubitačno uružje  kraj Morave, očigledno  biće i  u  narednih osam okršaja.

-Sa igrom kao u Čačku niko nas više neće pobediti –ključna je konstatacija, aktera derbija  u raspevanom autobusu „Laste“  na povratku kući posle  istorijske pobede i novog trenutka  istine momaka  svesnih svoje pripadnosti klubu i gradu Valjevu, ali i odanosti poslu.

Šteta je samo što će Valjevo i  Srbija morati da pričekaju na  novo  uživanje sa košarkašim  kneževima sa Kolubare. Na žalost ima i onih razočaranih čačanskim uspehom, ali se takvi mogu izbrojati na prste. Možda, gle čuda, do novog derbija promene mišljenje, jer do 15. februara je dovoljno vremena da se ohlade usijane glave. Novi čas istorije sa Konstantinom poravnatim po broju pobeda (10) biće jedinstvena u nizu prilika da  Valjevci kojima je košarka u srcu, pokažu  privrženost i veru u tim i ljude odvažne da ga vode, i svojom pozitivnom energijom  i bodrenjem  doprinesu novom trijumfu na putu ka Superligi.

Sve zasenio, Marko Čakarević u duelu sa eks klupskim drugom iz Metalca, Filipom Dedijerom