Nekada se vrlo dobro znalo. Treba vam šuter? Pa stvar je jednostavna. Potražite ga kraj Morave. Kada pitate prosečnog Čačanina šta najviše voli, naići ćete na različite odgovore. Neko će reći da voli muziku zbog Bore Đorđevića, neko da voli slikarstvo i umetnost zbog Nadežde Petrović. Ipak, najviše njih će vam reći da voli košarku. Kult ove igre pod obručima će se teško ugasiti u gradu na Zapadnoj Moravi. Čačak je uvek bio i biće nepresušan izvor talenata, a mnogi od njih su nas u prošlosti uveseljavali, kako u našim omiljenim klubovima, tako i u reprezentaciji.
Legendarni Aleksandar Nikolić je jednom rekao: „Davnih vremena Čačak je bio malo mesto, ali je uvek davao dobre igrače, koji su proslavili taj grad i Jugoslaviju. Tu, pre svega, mislim na Radmila Mišovića, pravog dragulja naše košarke.“
Dakle, sve je počelo sa njim. Radmilo Mišović je razlog zašto se u hali kraj Morave voli i igra dobra košarka.
U svojoj profesionalnoj karijeri je nastupao za jedan klub, čak pet puta je bio najbolji strelac prve lige bivše Juge beležeći prosečno oko 30 poena po utakmici, a sezone 1972/73 je kao kapiten predvodio Borac ka učešću u Kupu Radivoja Koraća osvojivši sa svojom ekipom 4. mesto u prvenstvu što i dan danas predstavlja najveći uspeh kluba.
Stariji Čačani su ubeđeni da je Borac mogao i više da je tada ovaj sport bio isti kao i danas. Naime, Mišović je bezbroj poena postigao iz velike udaljenosti, a tada nije bilo današnje linije za tri poena.
Sledeći igrač koji je i učio od Radmila jeste legendarni košarkaški as, MVP Svetskog prvenstva 1974. godine i evropski igrač godine u 1980. i 1981. godine. Naravno, reč je o Draganu Kićanoviću, još jednom ’dragulju’ iz Čačka o kome je suvišno trošiti prostor u ovom članku.
Želimir Željko Obradović je najtrofejniji trener Evrope, jedini u svetu koji je i kao trener i kao igrač osvojio SP. Naravno, dolazi iz Čačka, gde je proveo veći deo svoje igračke karijere.
Ne mogu a da se ne setim fenomenalnog Miroslava Radoševića, koji je u sezoni 1996-97 ’žario i palio’ našom ligom postizavši ne malo puta i preko 40 poena po meču za Borac. Bio je i član reprezentacije 1997. godine kada je osvojena zlatna medalja u Španiji, ali nije preterano igrao zbog paklene konkurencije na njegovoj poziciji. Ipak, iako Užičanin, on je u Čačku stekao igračku reputaciju i potvrdio da „dobri šuteri prvo operu ruke u Moravi pre nego što uzmu loptu“.
Naravno, ni danas ne nedostaje ’haubica sa Morave’. U stvari, ako sastavimo petorku od čačanskih igrača, ta petorka bi mogla da se nosi sa evroligaškim ekipama.
Lucidni Marko Marinović iz Radničkog, Uroš Tripković koji je prošle sezone nosio dres Fenerbahčea, a sada nastupa u Italiji, Tadija Dragićević koji je uzdanica Efesa, Branko Jorović, najbolji igrač prošlogodišnjeg najbolje plasiranog tima nakon regularnog dela ABA lige, Igokee, svi su oni „prali ruke u Moravi“.
Jedno je sigurno, ’čačanskih haubica’ će uvek biti u srpskoj košarci, Borac će nastaviti da stvara. Šteta samo što je danas košarka sve ružnija i ne ’trpi’ ovakve igrače…